Као што вероватно знате, 6. јануар је дан када православни хришћани прослављају Бадњи дан. Иако је то црквени празник, остали су у народу, али и у цркви, обичаји који имају корен у словенској митологији. Они обичаји који су остали у цркви тумаче се у хришћанском кључу. Немам намеру да се тиме бавим у овом тексту. Укратко ћу описати обичаје који се примењују у мом дому генерацијама уназад.
На Бадњи дан се не припрема ништа мрсно, то је дан поста. Пре свечане бадње вечере, укућани једу суво воће - шљиве, смокве, датуле, лешнике, орахе, кајсије. Мајка прави колаче - тако се зове домаћи хлеб који се меси за вечеру на Бадњи дан. На овај дан се ништа не даје нити позајмљује из куће. Порекло овог обичаја се налази у старом обичају да се не даје ватра из куће, јер она симболизује дух предака. Уколико се огрешимо о неку забрану на овај дан, постоји могућност да изгубимо заштиту наших предака.
Обичаји се понекад разликују "од села до села", али постоји нешто заједничко. На овај дан се у кућу уноси бадњак, свето дрво, које глава породице доноси из шуме. Обично се доноси храст, дрво које је за Словене имало посебан значај. Оно се пали на огњишту, не кити се као што се изобичајило. Осим бадњака, у кућу се уноси и слама. Последњих деценија слама се не уноси или се то чини врло дискретно. Она привлачи душе предака, а циљ овог дана и јесте да породица буде на окупу, укључујући и оне којих више нема на овом свету. То није ништа чудно јер је међу Србима чак и данас изразито снажан култ мртвих. Како би се преци призвали, док се слама уноси у кућу, домаћин и деца пијучу имитирајући пилиће. Душе предака врло лако прелазе у птице, те се зато служимо пијукањем. Када домаћин и деца уђу, домаћица их посипа житом и поздравља речима "Христос се роди".
Вечера је посна. У неким крајевима припрема се риба, док је у овом делу Војводине традиционална вечера папула (пире од пасуља, млевене паприке и белог лука), чорба од куваних сувих шљива и тесто са маком. Тада се начиње и први, посни колач (хлеб) који се зове Здравље. Пре него што породица почне да вечера, домаћин крсти ћошкове орасима, бацајући по један у сваки ћошак просторије у којој се обедује. Орах има магијско својство, верује се да припада подземном свету и да се њим хране душе предака. На столу стоји један тањир више. Он је намењен путнику намернику* или вуку. У њега се сипа свега по мало. У неким крајевима се храна заиста износи напоље и даје вуку, који се призива магичним речима. Вук нам за узврат обећава богату годину, здравље и мир током године.
*Путник намерник је сматран представником Бога, ако не и самим Богом у људском облику. Гост је био ретка појава и госту се давало све најбоље и најлепше. Чувено српско гостопримство има овде своје корене.
** Додатна објашњења, која су много обимнија од мог текста, налазе се у књигама Веселина Чајкановића. Једна од књига је доступна на овој адреси.
Извор слика: http://uzkafu.rs/2012/01/badnji-dan-i-bozic/
